U svakoj javnoj rečenici tražimo greške i puni su svi osuda, a onda kada treba da se čuju svi ti glasovi oni su u tišini. U tišinu su kada oni drugi hapse naše komšije, kada im skidaju vrata i rešetke i traže račune, kada pale zastave, kada ih prebijaju i prete i teraju sa njihovog kućnog praga. Koji je prag koji treba preći pa glas da se čuje? Oni „nezavisni“ čija su usta uvek puna raznih unija i zakona, gde su im sada usta ili su ostali bez reči ili su prave reči trenutno kupljene? Možda će nam prodavati neke nove reči sutra ali od dela, kao i do sada, ništa nećemo videli.
Ako ste propustili
-
Politika buke i prodavci magle
Živimo u vremenu u kojem vest traje kraće od vremenske prognoze. Jedna afera sustigne drugu, druga... -
Skupštinska promocija
Ko je pratio skupštinsku raspravu o nepoverenju Vladi, mogao je da stekne utisak da se pred... -
Grad pod nadzorom: kada bezbednost postane izgovor za kontrolu
Beograd dobija novi „integrisani bezbednosni sistem“. Zvuči moderno, gotovo kao naslov iz nekog futurističkog filma: komandni...